Моравске баре

У доњем току Јужне Мораве, око Дољевца, Ниша и Алексинца налази се неколико врло интересантних бара, које, нарочито у пролеће, када вода није забарена, привлаче риболовце из околних крајева. Батушиначке, Међуровачке и Чокотске баре настале су пре готово две и по деценије, кад је прављен заобилазни пут око Ниша. Тада је, због градње моста преко Јужне Мораве, у атару села Горње и Доње Међурово, Мрамор и Чокот, измештено и корито реке. Места кроз која је некада Јужна Морава текла, пресечена су новим ауто-путем Е-75, па је после градње остало десетак барских меандара, односно великих стајаћица, које у шпицу сезоне дневно угосте и по стотинак риболоваца из Ниша, Прокупља, па чак и Лесковца.>

Баре су, попут спојених судова, подземним каналима повезане са Јужном Моравом и свакодневно се (изузимајући једино летње речне минимуме), природно – подземним каналима снабдевају речном водом. У рано пролеће, када набуја Морава и кад се излије, њене воде поплаве и ове баре, тако да их река освежава и пречишћава.
Захваљујући подземном дотоку, вода је еколошки (релативно) чиста, што је условило и опстанак разноврсног рибљег фонда. У ствари, кроз највећу, средишњу Међуровачку бару, донедавно је текао мали моравски поток, који је непрестано освежавао водену масу. Затварањем воде, заустављен је и проток, што је значајно угрозило рибљи фонд и дотадашњи изглед баре, пре свега опстанак капиталних примерака шарана. Наиме, ниво воде је значајно смањен, а у централном, тзв. „шаранском делу”, где је шаран ловљен на специјално направљеним и уздигнутим „седлима”, столицама, формирано је велико острво.

Главне Међуровачке баре у рано пролеће, кад набуја Јужна Морава, спајају се са реком и постају јединствени речни залив. Вода, тада, у значајној мери обнавља барску, рибљу популацију, служећи као склониште за велика јата беле рибе, сома, па и понеког буцова… Речју, баре прате пловнонивални водени режим реке: главни водени максимум у пролеће, после отапања снега (март) и главни минимум, почетком јесени, кад у време сушних месеци, (август, септембар, па чак и октобар) ниво реке и бара у великој мери опадне.
Моравске баре су богате рибом. Истина, у последње време су масовно нападнуте, али се и поред великог излова, ихтиофауна редовно обнавља. Главне врсте су штука и шаран, затим бабушка, караш, односно „закржљале” форме, тзв. „вретенасти” "Carasius carasius morpha humilis". Затим, по ловној популарности следе: гргеч (бандар), клен, беовица, бодорка, платика… Али, најбројнија барска риба, осим минијатурног амурског чебачока је бабушка. Она, попут свог блиског рођака – караша, одлично подноси високе концентрације соли и веће количине метана које ослобађа барски муљ. Отпорна је и на велике хладноће a налажене су живе бабушке у потпуно исушеним моравским барама – на дубини од 70 центиметара. Она се брзо аклиматизује, прилагођава свакој води, нарочито – барској!?

И у моравским барама, бабушка се непрекидно држи травнатих терена и веома их ретко напушта, односно излази на чистину. Зато лети можете видети рибаре како заврнутих ногавица или у кратким панталонама газе у приобаље бара, чисте траву и рогоз стварајући мале барске оазе, тзв. „бунаре” у којима пласирају прехрану и мамац. Током лета, бабушка најбоље гризе рано ујутру и касно увече, чак и после заласка сунца, на глисту ђубретарку!  Качи се тако да један крај виси, стално мрда и тако иритира рибу.

Бабушка се креће споро, с честим застојима. Главом усмереном према кориту, рије и чепрка по дну и проба, малтене, све што јој дође испред „носа”. При ветровитом времену смањује животне активности и покретност, спушта се у дубине. До касне јесени шпарта у приобалном делу воде, а доласком зиме повлачи се у дубље делове бара – у рупе, где образује јата. Зими се зарива, кртожи у муљу, док се млади караши приземљују. Најбоље време за лов бабушке је одмах након мреста, у јуну. На чистинама, где сунце у континуитету осветљава, греје воду, солидно се пеца и крајем априла.

Највећи примерци штуке живе у прве две баре, одмах испод мраморских викендица, односно брда. Ту се ова грабљивица одомаћила, јер јој у потпуности одговара конфигурација терена – камените обале и доста воденог растиња. Пре пар година, на средњој бари уловљена је штука од 7,850 килограма. Штука се овде хвата на два начина – на варалице и живог кедера  -  на балерину.  Вараличара овде има током целе године, међутим и пловкароша који на различите стајаће системе, на живог кедера, лове штуку. Искуства локалних риболоваца говоре да у већини бара, за овдашње прилике, живе натпросечно велики гргечи, тешки 250-300 грама, који најбоље гризу по облачном, кишовитом и ветровитом времену, али кад није (превише) хладно.

Шаран представља засебно поглавље барске приче. Лови се интензивно, током целе сезоне, а највише у јесен, и дубински и на пловак.

 Шарана риболовци увек хране у одређено време, а оптимални резултати остварују се храњењем места младим или старим кукурузом, али и месним црвићима и глистама – ђубретаркама.

На Међуровачке баре (од многих Нишлија и околних мештана погрешно крштене именом – Батушиначке) се лако стиже. Оне се налазе одмах испод великог моста који пресеца ток Јужне Мораве испод Мраморског брда.

Баре су оивичене реком и Мраморским брдом, те су одсечене од околних насељених места.  Ова стајаћица је доста „дивља”, па зато са собом понесите све што вам може затребати, а нарочито пијаћу воду. Пошто су баре обрасле ниским растињем, летњи риболовачки сати на ужеглом сунцу могу бити погубни, па се препоручује коришћење  сунцобрана или израдом приручних варијанти заштите.